КУЛТУРА И УМЕТНОСТ БЕОГРАДА

Београд је средиште културе и уметности Србије. У Београду стварају наши најзначајнији уметници, годишње се одржи више од 11.000 позоришних представа, изложби, концерата, перформанса и других уметничких програма, гостују бројни еминентни ствараоци из света уметности. Београд је седиште највиших државних и националних институција културе и уметности: Српске академије наука и уметности, Народне библиотеке Србије, Народног музеја, Народног позоришта и Универзитета уметности.
У Београду се налазе најзначајнија дела архитектуре, Калемегдан и Београдска тврђава, споменици културе и друга непокретна културна добра, бројна археолошка налазишта са материјалним остацима који сведоче о развијеној цивилизацији и култури на тлу Београда од праисторије до данас.
Град Београд оснивач је 36 установa културе (11 позоришта, 8 установа заштите, 4 библиотеке, 13 центара за културу и галерија) и 2 јавна предузећа за које обезбеђује услове рада, а истовремено помаже реализацију програма и програмских пројеката 231 установе и уметничке асоцијације.
Град Београд је оснивач и покровитељ 11 манифестација у области културе (ФЕСТ, БИТЕФ, БЕМУС, БЕЛЕФ, Међународно такмичење музичке омладине, Фестивал документарног и краткометражног филма, Октобарски салон, Радост Европе, Београдски сајам књига, Филмски фестивал у Сопоту и Београдски џез фестивал), а помаже и програме 69 манифестација у области културе које се одржавају у Београду.
У Градској управи за културу и уметност задужен је Секретаријат за културу.



 

ИСТОРИЈА БЕОГРАДА

Београд је град бурне али често и трагичне судбине, пре свега због свог јединственог положаја на ушћу Саве у Дунав, на размеђу Истока и Запада.

Преко њега су пролазили и укрштали се путеви којима су надирали ратнички народи који су освајали и разарали овај град, изнова га градили и дограђивали.

Београд је стално насељен од доба средњег неолита, од времена када је у његовој околини цветала винчанска култура, пре више од 4.000 година п.н.е.

Касније су дошли Грци, а за њима Римљани, који су Келте потиснули преко Саве и Дунава, а у Сингидунуму поставили своју Четврту, Флавијеву легију. На калемегданском гребену изградили су моћну тврђаву и град уз њу.

Од келтског дуна и римског каструма град потом прераста у значајно погранично утврђење Хуна, затим византијских царева Анастасија и Јустинијана, Авара, Бугара, Мађара, Срба, Турака, Аустријанаца, све док у 19. веку није постао престоница модерне Србије.

Име Београд први пут је забележено 16. априла 878. године, када је једним писмом папа Јован ВИИИ обавестио бугарског цара Михаила Бориса да је сменио Сергија, ("еписцопус Белграденсис"), због порочног живота.

Београд је у прошлости имао десетак имена. Како га је који освајач задобијао, одмах му је мењао име, али то ново име скоро увек је говорило о његовој лепоти и белини. Био је Белград, Белло Градо, Алба Урбс, Алба Граеца, Гриецхисцх Wеиссенбург, Нáндор Фехéрвáр, Нáндор Алба, Цастелбианцо. Сви су ови називи превод словенске речи Београд.

Овај град, који је током векова претрпео и преживео многобројне ратове и разарања, један је од најстаријих европских градова, па је отуда имао и више симболичних назива, као што су: Кућа ветрова, Брег борбе, Брег за размишљање, Кућа слободе...

Престоница српске средњовековне државе постао је за време краљевања Драгутина Немањића, који је Београд, Мачву и Срем добио у мираз од мађарског краља, када се оженио принцезом Катерином, и у време деспота Стефана Лазаревића који је као вазал угарског краља, поред других великих имања, добио у посед и Београд. Тек у 19. веку, у време Првог српског устанка, а и касније, за владе књаза Милоша, од 1841. године, Београд постаје стална престоница кнежевине, а потом и Краљевине Србије. После Првог светског рата, 1918. године, постао је главни град Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а потом и Краљевине Југославије. После Другог светског рата, опет је престоница Југославије која је више пута мењала своје име, да би сада поново и коначно, био главни град Србије.

У 19. веку Београд се од оријенталне вароши постепено претварао у модеран средњоевропски град. Када су 1867. године Турци напустили Београд, у њему је било 25.178 становника и 3.444 куће.

Прва електрична сијалица засветлела је у Београду 1882, а 23. августа 1884. године, са београдске железничке станице, кренуо је први воз према Нишу.

Прва београдска калдрма, сложена од храстових коцки, постављена је 1886. године у улици краља Петра И, од Кнез Михаилове до Саборне цркве. Када су у пролеће почеле да падају кише, из тих коцки су избили ластари, на опште весеље Београђана.

Први трамвај на коњску вучу кренуо је 1. октобра 1892. године. Те је године уведен и водовод у неколико улица у центру града.

Први телефон се огласио 1890, а прва биоскопска представа се догодила 1896, само шест месеци после прве пројекције браће Лимијер у Паризу.

Почетком 20. века Београд има 50.000 становника и тада израста у праву европску престоницу. Нажалост, у Првом светском рату град је бомбардован и разорен, а то се поновило и у Другом светском рату, када је 1941. нацистичка Луфтвафе велики део града претворила у прах и пепео, у рушевине. Исто се то догодило и 1944. када је у више наврата савезничка, англоамеричка авијација, поред неколико немачких војних објеката, порушила велики део града. Нажалост, још једно разарање, надамо се последње, догодило се 1999. године када је авијација НАТО Алијансе порушила више десетина стамбених зграда, административних, комуналних и производних објеката, комуникација... Сва ова бомбардовања оставила су за собом велики број људских жртава, погинулих, затрпаних у рушевинама и рањених.

Данас Београд има више од 1.700.000 становника и развија се у праву метрополу. У њему живи више од четвртине становника Србије! Град се шири према Шумадији, али и према Срему и Банату. Постаје лепши, уређенији и чистији, али и све ужурбанији, јер се и у њему, као и у свим великим градовима, живи све брже.

У Београду се у минулим вековима често мењао састав становништва. У њега су се досељавали људи из свих делова Балкана и средње Европе, из њега су многи својевољно одлазили или су присилно исељавани, али они који су остајали, за само једну генерацију постајали су Београђани и ретко су га без велике потребе напуштали.